МАЛО ЈЕ СТИХОВА

Не осуђујте ме што сам разлоге за своје постојање
Сабрао у један пресек
Сачињен од два сродна света
Ни због ватре запаљене између два камена
Праштајте ми што љубав заветујем
Патетичним пепелом речи
И необуздану жељу везујем за тишину покајања
Због храбрости да пишем песму а не изневерим истину
Не узмите ми за зло помисао
Да је тражим у најбољем делу себе
За оно што нисам а требао бих бити
Због копче на челу која ме за небеса везује
И скице на мојим длановима окренутим ка ведром небу
Што сам у пустињи покајања којом добровољно лутам
Постао лавиринт за бол
Не замерајте ми што требам времена
Да оправдам задобијене опроштаје
Због лета угњежденог у презрелу јесен
Што одлаже зиму у нама
Због срца које себе објашњава на крсту
Због бујице стихова који ме буде у сред ноћи
И јер сам скуп тешких мисли
Које на образу носе мере срца
Што сам води рекао да најлепше додирује
Отишао до краја и вратио се назад
И раскрчио своју закоровљену душу
Због губљења честице безбрижности
Јер је сазрела реч коју нико не изговара
Што нисам сваком дану дао разлоге да ме упамти
И још нисам прерастао своју висину
Што сам очаран високим идеалом гавран са крилима орлушине
Не приговарајте ми за непристајање на део од целине
Која се једино целовитошћу потврђује
И јер се моја рука у срцу крсти
Не ометајте помирење моје љубави
Са нагомиланим неспоразумима због пропуштене среће
Недовољно је стихова за све одјеке у мени
Не кривите ме за упорно одлагање најављене представе
Са трагичним крајем
Опрости ми поезијо моје нејаке речи
У које сам полагао много наде
Што у мени још постоје песници који нису писали песме
И што сам дуго вишком слободе био заточен
И упркос свим падовима приближавао се jедином небу
Што у општем сивилу покушавам да одмрсим светло од мрака
И јер је само на једном месту моје срце на месту