Каменом речју сечем ватру утисака.
Људи говоре, људи говоре, људи говоре…
Хаос света лети ваздухом.
Ох не, људи говоре!
Растко Петровић не разуме данас!
Људи говоре, људи говоре, људи говоре…
Глобално владају животиње,
Орвел се смеје.
Ох не, људи говоре!
Светлост рата настаје.
Људи говоре, људи говоре, људи говоре…
Тама љубави се свети.
Ох не, људи говоре!
И док ватра гута ниске страсти мога бића
Људи говоре, људи говоре, људи говоре…
Ја се уздижем у тражењу смисла.
Ох не, људи говоре!
Смисао бежи небу, не могу га дохватити.
Људи говоре, људи говоре, људи говоре…
Васкрсење смрти може ме подигнути.
Ох не, људи говоре!
Уздах очију његових ме теши.
Људи говоре, људи говоре, људи говоре…
Сан тишине из његовог погледа ме уздиже.
Ох, не, људи говоре!
Реч ми је као камен тврда!
Ја знам да је и даље превише мека.
Смисао бесмисла из речи се рађа.
Људи говоре, али Бранко, ја праштам!
