Цвала је једна липа дуги низ година
Цвала, те је ветрови заломише
Исто беше и са кућом
Настанила се тешка година, горда
Набујале сени, враг ће га знати
Одавнина, сећам се
Моји је погледом обухватише
Те хтедоше некуд поћи
Овде много куну
Очи свима севају
По кући грми
Једино пред кишу утихне
Као када слана сатре младо воће
Па све опусти у трајању ничега
Кажу, проклели нас па нас неће
Ја се мислим, те погледам горе
Видим ничу нове гране
Теже цвату
Силовита је мука
Силовита, но стабло одолева
Milena, Milena, sećaš li se kad smo na prvoj godini fakulteta radile seminarski o poeziji Branka Miljkovića kod Mikića? 😀
Stvorenje, stvorenje, đe se ne bih setila.