Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Limb

Obrišem sumorne snove iz očiju svakog jutra
Isperem iz zenica mračne tragove noći
Da me ne spreče da se usudim i ovog puta
Spale krila strahom od tog novog sutra…
Ne zateknu negde, na letu ka južnim meridijanima
daleko odavde i ove zime što mrazom preti
zavodljivim, srebrnim šarama po siluetama
sivih i sivljih života među sivim danima….
Tamo negde gde su šarene ptice istkale od sunca vence
Negde gde su magovi štapom razvukli dugu međ oblake
I rastočili sve zvezde u bistre, nebeske zdence…

Oh…evo, napokon dopuštam sebi da poletim
I ne znam da li ću igde stići ovim poharanim krilima
Ali želja za bojama, toplinom, svetlom, daljinama…
Razliva se kao lava i kameni se volja
Jasnoćom svrhe uzdiže se jastvo iznad bola
Iz mrtvila nazirem spas u kretnjama
Bez prtljaga, nošena tek pustim žudnjama
Napuštam sve što moje nije, lišena prošlog vremena
Hrlim u neizvesno sada, u živ komad usuda
Što još ravnomerno diše iza bedema široke duše
čistotom žene mirosnice, bez tuđe klice i semena…

I negde prepoznajem, ma odveć znam, dok misao telesno pokreće
Onaj kome se čežnja, kao bršljan uz kam, uz srce veže
I puže ka gore, sve više, dublje dok ne obraste
I otrovna gorčina uz kristale šećera sraste
Oslobođena pitanja, ogrebem sa kože sumnji kraste
Bez mape, kompasa, tek po urezanoj na dlanu liniji
I nije me briga, strgnem iz trojstva sopstva među
Postajem ponovo tek jedno, ponovno linearno porođeno …
Da li će me tamo ili ovde nekada čekati proleće
Ili ću ostati negde između
Zauvek, zaglavljena (u klaustrofobiji pravednih)
U limbu, između znane tuge i nepoznate sreće….

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: