Видео сам сан човека бога
Сребрне власи, каменог носа
Оловне и суре браде од патоса
Усана хоризонта, посних образа конкав;
Главу на врату, на врбину грану
Спушта се црни застор света
Мирнији од смрти, буднији од свега
Преко леђа што су стубак сунца
Где сливови грдне ми сузе-бегунца
Испевак море код његових нога
На слани се одраз његових бора и ока
Ослоних тежином својом и свих светова.
И би ми лакше; ал’ цури из руке
Отворих очи на легло гуја што ме буде
Једна ми је отров међу груди.
Гасну воде у ноћи безнађа
У море без лађа и одсјаја и без гала
Море моје повампирених гусара и ждрала.
Исток ли ми у запад,
Мртва културо народа из змијских јаја?
Сећам тренутке славе сред олује
Сребра и сунца и сузне луке
Клоних рамена и опустеле руке
И кудим си усне, што му не изљубих капуте?
