Ni iz čega!
Ex nihilo!
Svečana slučajnost.
I bi veče, i bi jutro, i bi veče,
Dan prvi.
Ne verujem, verujem, ne verujem.
Sigurnost u tvorca je nesigurna;
Ja sam sve – samo postojanje.
Nikako! Jakov i ništavilo.
Sukob sa nadom i načelima.
Postojanje
što prethodi
suštini,
ciklus pritajeni.
Scene zmija koje proždiru
sopstveni rep. Prođe dana pet
i čovek koji grize sopstvene
noge. Neophodni greh, nužno veče.
Zaratustra je, bez govora, sedeo na mojim
petama.
Biće bîće – biće je jutro
što proždire mi mrak.
Biće bîće – antihrist što
Ješui čelo ljubi.
Možda, možda…
Možda i ne.
Nesigurnost u tvorca je sigurna;
uopštena nesigurnost,
nejasno je živeti,
a tako prirodno.
Golub preleće trijumfalne kapije,
kruži oko moje glave.
Svetlo kao ništa što ga stvori.
Znamo osećanje;
mi smo bića ekstrema,
preteramo ili poništimo.
Ali,
Znamo postojanje;
znamo ništavilo,
znamo Boga,
znamo Budu,
znamo prasak neobjašnjivi.
O, to preveliko ništa!
Katarza kada svane,
mi smo umorna bića.
Japanske strele sa urezanim
cvećem.
Smrt je lepota,
smrt je izlazak iz harema, grehe izgubih.
Na javi sanjamo o prostijim okolnostima.
I bi veče, i bi veče, i bi veče,
Pad prvi.
I svaki leš je,
na trenutak,
zaželeo da živi.
I jecam za svakim
telom u dubokoj
tmini reka i,
naposletku,
pepela.
Svest o instinktu da sve preživi.
Budi se, budi se!
Čuješ moje krike
u svojoj uspavanoj podsvesti.
Nisam ja,
to je on,
to je sve.
Užareni budilnik.
Svečana slučajnost.
Čuj je i ustani iz
močvare apsolutnog!
Prihvati sve i ništa
i jasnoću osećanja
prema pojmovima nejasnim.
Prihvati i skoči,
nemoj da padneš.
Prosvetljeni, probuđeni,
shvatili smo sebe.
Šta sada?
