Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Lažem

Sinoć sam te sanjala.
Sanjala sam kako svaki put kada osetim nešto ti dodješ.
Bilo da je neki veliki uspeh ,pad ,sreća nesreća nesigurnost ti se pojaviš i zagrljajem uplivam u tebe.
Ah koliko mi je nedostajalo da te zagrlim,
da iscurim preko tebe,
da sve sto osecam prospem po tvom telu na trenutak.
Bio je to onaj dobar deo tebe.
Tog dela se i plašim jer u njemu počivaju osećaji za kojima žalim.
Čisti iskreni osećaji ljubavi koji su nas držali ovoliko koliko jesu i zbog kojih smo toliko i dogurali.
Čudno je.
Ponekad kao da si mrtav,
a znam da si tamo negde i da postojiš u svom toksičnom obliku koji mi se gadi.
Ugasili smo dvoje mladih srećnih ljudi koji su zajedno proživeli poslednje dane detinjstva,sahranili ih i krenuli u život.
Ponekad moram u svojim mislima posetim to dvoje mladih srećnih ljudi i ostavim im po koji cvet . Bili su stvarno srećni. Sahranili smo ih i krenuli dalje. Zalepili smo rane naših sećanja najjačim flasterima sa kojim se silno borimo da se ne odlepe. Krenuli u život stisnutih zuba koprcajuci se svakim danom u koji smo baceni, u želji da postignemo nešto, postanemo neko. Mozda i hoćemo ali nikada ponovo nećemo postati to dvoje mladih koji bezbrižno odbrojavaju sate do sledećeg viđanja, tek nakon što su se rastali.
Zaboravljam mnoge naše trenutke. Sve je kao magla. Ali osećanja ostaju i trzaju i dalje.
Sve oko sebe sam uspela da ubedim da sam te zaborivila, ponekad pomislim da sam i sebe.
Lažem.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: