Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

KRUG

Za mene i kljuc bi bio tek jedan osecaj gladi.
Mislim da mogu i pustam sav mrmor i zubor da nose me,
shvatajuci,nisu li i ovako duboki i siroki tek horizonti
raspetih noci.

Sva opojnost ceznje koja izlazi,poput svetlosti,
i sece kao staklo gusti dodir mraka.Noc.
Noc je moja svetkovina,hodocasce prvog ratnika
koji nikada nije bio u ocima.Bez prava na greh.
Usamljen,kao livada pod nebom.Jer cvet i onako
previse uzdaha otima onima sto zele.Jos uvek.

Nijedan poklon nisam primio od njega.
Eh da sam,mogavsi sladunjavi med skriti u podrume
studeni u sebe.Cak i bez tvrde postelje usnuo bih kao
dete.Video sam grad kako izvire iz fontane i ponovo
se u nju vraca.Kisa.

Kapi su osvetljavale nebo.
Ne poznajem secanja,zaista ih nisam nikada sreo.
Draga,zeljena svetlosti!
Izbavi ostricu mog maca iz ovih negvi i verigi,
dopusti mi da zaspem na sanducima.Dan o dan sudara se
besomucno.Cekam.

Mora me obuci dok tiho patim
i prosuti sunce po krovovima.Dalje i blize no
sto treba.Meni je samo jedna noc.Probdim tako
tri bitke a lepet i jauci svuda oko mene.Imam ih
nekoliko.

Kako je snazna pesma ovog stvaranja!
Koliko li sam puta lebdeo tamnim stranama senki
uocavajuci kako svaki talas ima i svoj kraj?
Koliko li sam puta slikao lica najbezbriznijih i
video da i beskraj ostavlja duboke i skliske tragove u blatu?
Nije li to bilo onog jutra kada sam,jos odzvanjajuci od
ponocne vreve i sam poceo sanjati?

A zivot sam odavno hteo nazvati platnom
sve dok nisam shvatio da slikati ne umem
i da se praznina platna pretvara u muklo cerekanje.
Treba mi more od talasa

nebrojenih,treba mi telo i misao netaknuta,
da lagano zaspim u kavezu osecaja.Oh,vi mora i neba plavetna
zeli li vazduh u nozdrvama stvoriti jednu drugu smrt.
Mrtav sam u zivotu smrtnosti,probila su me ostra
sunceva koplja.

Nisam hteo pretvoriti zrnca peska u vecnost
i otploviti na svoja ostrva,jer jos uvek nije sazrelo-
mada se miris opojni vec dugo sirio zenicama
i mada su i noci utihnule,iznenada.

Kao napukli gong staje svet.
Nemiran bese cvet.Vremenit na vetru stvor.
Celog sveta izvan.Mogu se vratiti,vracanje je uvek
secanje vise.Kao kad pogledom pokrecem planine

a ptice se uplase buke nesnosne
i ni krila ne pomere vise.Nailazi bujica,
reski sapat groma,mrveci drvlje i kamenje.
I svi pokreti i sve igranke,sve uniforme vremena.
Osecam vas,predgradja i trgovi vecnosti!

Pusta i mracna studeni,kletvo detinjstva zabravljenog
moj zivot bira moju smrt.Na vrhu litice zakopan
i u dolinama razigran,punih pehara i saka,turoban…
pociva moj duh.Iz usamljenosti ljubih neusahlo
i jedino iz nje zudeh tako beskrajno.

Plac sam zaboravljao u danima oseke
i lutao sam,sam i pognut,obalama svojih mora:
Kad ljubiti mogu samo tebe kapi svetla sto cinis
i stvaras okeanske beskraje!
Kad ljubiti mogu samo vas,o mostovi zeljezni,sto
snagom sopstvenom prelazite preko grgota i podivljale
borbe beskrajnog mnostva vodenih kapi!
Kad samo vi,tihe i puste obale,lezite,s one strane
borbi zivota i talasa,samo vasom tisinom i nepomicnoscu
mogu i sam postati svaki pojedini talas i riba sto se
bori sa brzacima snaznim.

Voleti!Mnoge su mi usne saptale te reci
same stvarajuci prolaze i prolaze u svetove divotne;
gde njihov sapat ne mogase opstati ni jednu noc.
Pored njih i sam sam se budio u svetovima
laznih senki i obmana.Ulice sam gutao,posrcuci,umoran i vreo.

A led se nahvatao na obrvama i oko ociju
inje je prekrilo prste i nokte.Gladan sam te vecnosti!
Tvoga blagog dodira.Zelim da me milujes,lagano.
Neka vetrovi udju u dvorane prostrane,zasjaj snazno
medju drvoredima.I neka u venama prokljuca zeljezo vrelo,
jednoga ce dana i onako od svega ostati spomenici.

No vise i od bitke zelim da se predam.
I dok sam budem stvarao i postajao,svaki pokret moga maca
znacice predaju.A vrtlozi vremena neka samo odnose
u vrtloge,dalje,u vrtloge…

Sam sam u turobnom jutru prepoznao
svoj sopstveni lik.Mirne su bile moje oci
dok nisam upoznao hladne usne tisine.
Ni jednoga daska nad klancima planinskim,
ni zrnca sete u obrvama.

Suvise je lica i suvise likova ucinjeno stvarnim.
Suvise je prica uzelo za pravo da laskavo podgreva
ledene sante.Samo jedan dan dovoljan je da pozuti
svo lisce mog postojanja a nastajanje postane truljenje.

Dalje od mene vi zagovornici mraka
sto prepredeno muljate svoje zalopojke!
Dalje od mene,vi bestidnici,sto pod plastom
ljubavi i milosrdja uspevate jos zujati sinama svojim!
Neugaslo i vrelo,mirisao je i opojno se penio
pehar moje mladosti,mladosti koju zaboravivsi,
izgubih uz put.

I zaista,strmi su putevi mojih visoravni
nezaobilazni vrtovi i mora,mora beskrajna.
Nepomicnoscu i sirom otvorenih usta ronio sam
kroz sva svoja mora,u dubine plavetne.
Jedino tako mogao sam docekati radost svih svojih stradanja.

Necu da budem prvi,
draza mi je i nepomicnost,i tiho brojanje,
i svetlost sto se zalepi o mene no prvi.
Prvi je uvek poslednji.I citav sam svoj korak
skovao tako da nikad ne bude korak prestiza.
Kako bih i mogao gaziti tu bespomocnu,nevinu zemlju;
koliko li je ona razumnih koraka prenela pre
no sto bi u sebe primila razumnika sto njome koraca?

Ljubav:to je moja svetlost u krvi.
Ljubav:tako ja zovem brigu svojih slika
da postanu jos jedan deo sadasnjosti.Zatvaram oci
jer cesto drazi mi je mrak,draze mi je i sam da ostanem,kraj vode
no da me voda nosi i proguta,da postanem nestanak.
I istovremeno budem.

Hvala ti topli osmehu i pogledu nevini i blagi.
Hvala ti sto me milujes tako nezno i zelis prostrti
svoje haljine na vetrove iz moga kraljevstva.
Ti iluzijo slutnji bajnih

moja su mi bogatstva uvek poklanjala darove,
mozda i onog podneva kada se sunce utopilo u vodi
a zivost nestala pri prvom sivilu i sumraku.
Rodjen sam i od tada nije mi se nista dogodilo.
Smanjio sam prostor cekanja i dovezao kola i kocije.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: