Киша заборава

Као нежни звук гитаре,
последњи у глави разговор одзвања
и води у тајне одаје
већ заборављених тренутака.

Остављени у вртлогу времена,
намерно отишли су сви.
Као на ивици губљења разума,
све нестаје, пролази.

Попут изгужваног листа
баченог у заборав,
наша љубав нестаје
нема је већ данима!

Невреме као да долази,
падаће киша заборава.
Туга никако не пролази,
вуче се већ данима.

Остаје празнина, осећам бол!
Речи су биле само изговор!
Док корачам тихо улицом туге,
осећам да киша престаје, окрени се! Није касно?