Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Kao ptice

„I had to distinguish between what to ignite and what to extinguish“

Kraljica se budi u osećaju nemoći. Kraljica je legla kao položeno oruđe u zadnjem danu leta. Nesnosno, nespremno za zimu što se primiče kao zver. Ono pojedeno će morati da miruje. U snu, svakim je dahom zatrpavala. Ovo se sve zaboravlja.
Kraljica sanja mračne, prostrane poljane. Mrak ih stešnjava, pravi ih nalik kućama, sobama. Kraljica je zatvorena u sobi kao miš. Mrak je stešnjava, pravi je nepostojećom.
A to obličje u senci, mali dar Vremenu, to je ona. Postoji kao zatvoreni dolazak Proleća.
Poljane ćute u predvečerje. Nebo je teško. Ima na kraju poljane jedno drvo, tuja koja se suši, žuti se kao Sunce. A umire. U senci tuje je najdublji mrak. Iz njega viri neka uplašena životinjica, davni predak Slobode. Na sekund proviri iz mraka,i vrati se natrag. Ovde nije kamen. Ovde mogu da sam Ja.
Prelaz iz vremena u vreme donosi promene. Preko neba prelaze noći kao ptice.
Kraljica se budi u osećaju nemoći.

Vaše Veličanstvo?
Vaša Malenkosti?
Šta kažete na jedan poljubac?
I tu joj se primiče
Jezikom koji nije razumela
Nije čudo što spavam toliko dugo, rekla je. Preko neba prelaze noći kao ptice.
Sledeće godine je izmišljen balon.
Mogla je da kaže Vazduh vazduhu, a nije.
Za nju,preko neba prelaze noći kao ptice.

Jedemo meso.
Poklonila bih ovaj dan nekome ko ga nema.
Rasipala sam malo vina jer sam nespretna.
Možda da ustanem i pokupim tanjire
Svi gledaju u mene
Kako
Kako
Otrgao se od mog pogleda
Brzo je zaboravio kako se mašta
Ja kad maštam ja rasipam boje
Provlačim se kroz njih, kao ispod kanapa
Kao da sam najzad nevidiljiva
I darovana
Sada je žuta
Žutom najviše volim da se mažem
Osećam da zaboravljam
Osećam da je došlo do prekida
Stisla bih da pukne
Svako je zrno po jedno oko
Stisla bih da pukne
Maleno zrno kukuruza tako lepo prepušteno samom sebi
Idem ja da spavam, dragi
Poljubi me u obraz
I kaži
Do sutra, draga
Draga
Volim te
Mada ne znam dokle seže tvoja ruka
Do oka
Stisla bih da pukne

(Kako se takne nečija duša?)

Kada legnem na jastuk odmah ne znam i ne poznajem.
U sne mi dolaze obrisi moje stvarnosti
Deca se smeju kao da su moja
On se smeje kao da se poverava
Ja
Kada legnem na jastuk odmah ne znam i ne poznajem
Mirisala je cvet bezbolno
Dala mi da pomirišem
Ja još uvek mirišem taj cvet
Iako nikad
Nikad
Ne mogu da se setim ijednog mirisa
Gledam u stvari kao da su tu
Oko mene je kamen
Ova soba je kamen
A prostor što postoji između nas nekadašnji utisak da postojimo
Grlim te opet
Opet te grlim
Da mi budeš stvarna
Kad legnem na jastuk
Oh jastuk
Zaboravi me
Ajde

Ajde
Ajde
Ustani
I probudi se
Šeširi se lelujaju kao more
A more je tik uz njih

Veliki penušavi akvarijum
Ribe tiho uranjaju u svoje dane
Plutaju snovima
Dozivaju se nekim praznim rečima
Koje čujem
I na koje bih odgovorila da znam
Vetar nosi šešire niz plažu kao vetar
On
O moj maleni
Plače
Zašto je rumeno to tvoje lice
Moj mali crveni
Ne plači
Mama je tu
Mama je ovde

Tvoja mama te zna
O Nik
Svetlost sveće
I daleki pogled na svet
Uzgajila bih te kao ružu Nik
Ostaću sama bez tebe Nik
Sama
A ona što je ja neće znati da me spasi

Utonem u oblak i spavam kao Raj
Stranci
Stranci svuda oko nas
Možda Rusi
Njihov jezik je previše nepoznat za moje uši
Toliko naprezanje
Toliko nepoznatog
A on steže moju ruku kao da sam bog
A ja bih samo da kažem
Rusi
Rusi
Kafanska Rusija se budi

Ja se budim ispod stola kao kurva
Ali kurva iz budućnosti
Kafanska Rusija se budi
Sa njom i ja
Dok mi steže moju ruku kao da sam bog

Ja i jesam Bog
Ali bog iz kokošinjca
Petao grlati
Iz knjige
Pišem knjige
Radove sveznalice po celu noć
San mi se gubi jer ja se zaboravljam
U poslednjoj fioci od tri
Držim jedan svežanj crveni
Po sobi bacam osećaje
Treskam vratima kao da sam kurva
Ali kurva iz budušnjosti.
Budim se u mom zamišljenom čardaka
I silazim da upoznam svog Boga

Danas me je žena na pijaci pljunula
Rumena krupna
Zdrava kao zemlja
Ukus zadovoljstva izbija iz nje
Izvežbana da me traži
Uhoda
Šalju i nju jer me je malo
Previše malo da bi me našli

Zagrlila bih tvoju senku
Da nije ove žene
Bacila bih celu njenu tezgu da tresne
Da polomim to drvo obesmišljeno
I padnem da ljubim tvoju senku za koju znam da me voli
Ne kao Bog
Već kao složenost emocija

Odbijaš da me pojednostaviš
Odbij
Odbij
Još neki dan
Ljubavi moja

Kako bih htela da si voće koje kupujem svaki dan
Da mi se smeješ iz očiju one zle žene
Da me pridržavaš u ovom pretvaranju u pesak
Ali gorka sam kao bombona
Gorka sam kao ustajali dan
Ustajala hrana za besne pse
Gorka sam
Zatvorena u čardaku sopstvenog kamena
A trebam te kao poslednji dah

Toliko dugo sam čekala

Zatvorena u čardaku kao pas
Polizala sam sve
Oprala
Očistila poslednji sat moga dana
Kao da sam uredna
Mirna
Prelepa
Žena sa njegove slike
Sa tvoje slike
Ženo

Preslikane smo.
Slika slici
Kao vazduh vazduhu
I moj kameni jastuk na kome idem sad da spavam

Laku noć
Do ujutru
Preko neba prelaze noći kao ptice.

Nešto je počelo.
Novi dan
Počelo je da se otvara
U moj san uleću prostori i boje
Ja sam prorez
Pukotina
Sve ono što je između
A između je čitav novi svet
Otmeni
Prvoklasni
Poljubac jezikom kog se ne sećam
Ali tako sočan
I tako dobar
Jedan novi svet
___________________________________________
Preko neba prelaze noći kao ptice.
Ali ja nisam ptica.
Ja nisam ptica.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: