Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Када патим

И кад ми мисао трне у хладне зимске ноћи,
Замишљен у својој самоћи,
Учмалих зидина црних док сам роб,
Неку светлост кроз пукотину осетим
Као сунца златан сноп.

У глави помућен, у грудима узбуђен,
Срца полетног и душе велике,
У осећању предан, предалек у размишљању,
Слутим и зебнем од самог себе,
Док сам оком загледан у сопствено теме.

Речи сувишно употребљујем да бих дочарао
Своју немоћ да схватим
Колико душа и разум у незнању могу бити,
Како у ствари за неким патим;
У тами сопственог света,
Док иза хоризонта ме неко чека.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: