И кад ми мисао трне у хладне зимске ноћи,
Замишљен у својој самоћи,
Учмалих зидина црних док сам роб,
Неку светлост кроз пукотину осетим
Као сунца златан сноп.
У глави помућен, у грудима узбуђен,
Срца полетног и душе велике,
У осећању предан, предалек у размишљању,
Слутим и зебнем од самог себе,
Док сам оком загледан у сопствено теме.
Речи сувишно употребљујем да бих дочарао
Своју немоћ да схватим
Колико душа и разум у незнању могу бити,
Како у ствари за неким патим;
У тами сопственог света,
Док иза хоризонта ме неко чека.
