Kada me odvedu
nemoj plakati,
moja draga
ti znaš
da u nama nije
bilo snaga.
Iako smo
hteli
naši su nas ljudi
drugim putevima poveli.
Kada me odvedu,
ti se glasno smej
u čoveku
i čitavom svetu
nikada nisu bili
mleko i med.
Ti znaš da smo
mogli,
ali drugi nas nisu
hteli,
kada na ruke moje
stave lance,
sreću mi poželi.
Kada me odvedu,
ružu jednu posadi
i kada me sahrane,
jednom laticom
dušu moju nagradi.
Ne,
dušo moja
nemoj da plačeš.
Neće mene ubiti njihove ruke,
život bez tebe
najpre učiniće to.
Ti znaš da oni su
živeli za ideale.
Udahni duboko
zube stisni
i zapamti dokle smo stigli.
Naš ideal bila je ljubav.
Kada me odvedu,
ne okreći se za mnom
tvoje srce neće moći,
setićeš se usana mojih
što ljubiše ti obraze
i te crne oči.
Nećeš, dušo moja
naći snage u svemu,
da slušaš priče
moje
niti ću ja preživeti
kad niz tvoje obraze
potoci od suza krenu.
Udahni duboko.
Nasmej se.
I ponekad prođi tim gradom.
Zastani ispred one kuće,
budućim domom našim
zvanom.
Prolaziće godine.
A mi u tebi nikada nećemo
proći.
Biću odan, obećavam.
Čekaću trenutak, u kom ćeš mi doći.
