Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

KAD NESTANE MORE

Živeo sam jedino u vodi,
izronivši udahnem duboko.
Uz taj slani ukus o slobodi
što oseti dete kad se rodi.

Pomodrele usne,smežurani prsti
u sećanju uspomena jaka.
I sad nas posmatram kao u vrsti,
otisci plitki a stopala laka.

Svaki talas što obi se o nedra,
u ustima ostavi ukus soli.
Zažmurim i ruke raširim u jedra,
živim za obojicu da manje boli.

Imam decu a još sam dete,
to sigurno osećam i znam.
Dobio sam puno u godinama što lete,
a bojim se koliko ću moći da dam.

Zagledam sebe kad ostanem sam,
u kosi sede na licu bore.
Moj odraz vara jer jedno znam,
nestaću kad u meni nestane more.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: