Када се сунце подигне опет,
и отопи снег у марту лепом,
шум потока нека се пробуди,
кад’ срећа опет завлада светом.
Путник ће тада,окован ледом
обучен мразом и ветра снагом,
сести за сто с’ водом и медом,
служити нас путничком сагом.
Тад’ ће се селом музика чути,
крај руке биће и чаша вина,
нестаће звук сете крути,
кад’ мајка загрли старијег сина.
На тај дан стаће и река,
престаће дуге и хладне кише,
јер све овде сад на те’ чека,
за тебе овде и твој дом дише.
Када се чује звоно на вратима,
од среће плакаће родбина цела,
причаће дуго са тобом,сатима,
јер ти да одеш,судба је хтела.
