ЈЕДНОМ КАДА МЕ НЕ БУДЕ

Клизи јесен низ падину иза очеве куће
дарујући крошњу старог храста живописним бојама
у чијој хладовини усамљена клупа чека,
чека моје пјесме задојене стиховима
чежње и лутања.
Моја сјећања и ја, у мимоходу мимоилазимо се
на стазама дјетињства изнад којих очеве ријечи звоне
„Једном када ме не буде“.
Као камен мрвљен теретом проживљених година,
тешка суза низ образ се котрља,
чекајући зиму свог живота мислима
дремљиве облаке милујем.
Тражим те оче у заласку сунца док вјетрови
проналазе склониште у мојој коси,
кроз пјесму славуја ослушкујем ријечи твоје:
„Знаш кћери, гдје год те живот одведе
у срцу носи коријене своје,
молитве нека буду твоје спасење
док понизно клечиш испред иконе Светог Стефана
и Јована Крститеља,
памти да је ово земља твојих прадједова,
не дозволи да у коров зарасте,
остављам ти је у завештање да је чуваш
и онда када ме једном не буде.“