Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Januar

Skoro je mart,
A u našem stanu proleće se još čini nemoguće daleko.
Kao da ga nikada nije ni bilo,
U svim pravcima pruža se januar.

Zavese su stalno navučene,
Ali oblaci ipak ulaze unutra –
Okrečili smo dnevnu sobu u sivo, da se slaže.

Ponekad neko me upita o ljubavi,
A ja kažem: „Zima je“
I nastavim da pričam o vetru koji noću udara o prozore.

Ponekad sanjam smeh
Pre nego što se probudim
I čujem plač majke, i majke moje majke
Nad njom koja se smejala
(Nek joj je zemlja laka).

Baba se više ne seća
Svog dvorišta i lipovog drveta u leto,
Ali zna da ona nije odavde.
Grlim je i pričam o lipovom medu i tetinim muškatlama
(Nek joj je zemlja laka).

Znam da januar ne traje zauvek,
Ali nikada nije bio ovako siv.
Probaću sutra da kleknem pred prozor
I sa poslednjim sećanjem toplote
Pomolim se za proleće.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: