Оцеубицама руке изљубише
Мајкама свилене мараме везаше
Браћи крвавих руку од братске крви
закорене почасти на груди привише
Сестрама на њедрима запаљен луч
разгорише
А би невреме
И киша би и снег би да удари
Гром
Вазнесе се свуд у доглед
И пробуди се и онај
Који се будити и не пита
А ствара
Невреме га разбуди
Киша и снег га расани
Гром
Разнесено се громом окади
Оцеубице се руку ратосиљаше
Мајкама од свилених марама
Гајтан омче
Браћа се бусањем од груди одвајају
Сестре се о Петровом дану
ко љиљци о летњој ноћи жегу
А би невреме
И разбуђени се неразабра
Ратосиљаних руку нераспозна
и оно мало и ништа
У омће свилене дуге вратове нанизаше
У груди семе новог засадише
А несталим Ликом нас огреја ко Сунцем
