Кад очај исказује јад и чемер душе,
црне слутње упије бели папир.
А кад се младалачки идеали уруше,
срце обузме разарајући немир.
Навире сећање, ко да је јуче било;
Док сваки Србин Три Јерарха слави,
нико не зна шта се у том трену збило.
Зашто судбина поети ради о глави?
Недосањани сан, или ноћна мора,
посмртни венац песнику изплете,
а на њему урезани белези злотвора,
што свима као што је Бранка прете.
Иако је само стиховима слао поруке.
Невољнику да истраје подршку дао.
Свака реч му је у чвор везивала руке.
Као да је своју судбину унапред знао.
И пре Миљковића песника је било,
који у борби за идеале себе жртвује.
Ал’ нико не остави узвишеније дело,
које нараштаје снажније надахњује.
Из сваке песме, стиха и строфе се види,
да он као војник после крвавог рата,
уништеног тела и разорене свести,
стоји између два супростављена света.
