Принц поезије

ИЗГУБЉЕНИ У ПРЕВОЗУ

Када ћеш постати мој сиви граде,
г(р)аде што ми толико даде?
О, Силвије, крадем ти вапај:
„Опрости вјечни, силни, свеможниˮ…ај!
Јер ту је сишла свјетлост са висина,
ту сам родила сина,
ту сам родила сина.

Твоје су ријеке лијепе и плаве,
о њима су писане приче, ламенти, баладе,
тврђа твоја, улице, сокаци и буџаци,
ту су били и моји љубавни састанци.
Свега у теби доброг, жива истина,
ту сам родила сина,
ту сам родила сина.

А још увијек ниси мој, како ми је опростити тешко?
Као да је то нешто, може се лако и вјешто,
само да си хтио, онако, тек тако…
Пустити бар сузу тих љетних дана!
Али ниси,
бијаше ти вруће код куће,
о лудило, тропико, ће-пи, јужно воће…
Ал̕ све је без окуса и киси!
Ниси, ниси…

Како то, кад шириш руке свима?
Сиви град велико срце има,
сваког радо прима.
Само смо сметали ми,
крупни, гласни, и наравно масни.
Изгубљени у превозу
стварамо ти нервозу.

О несретни Бранко, крадем ти бол:
„Много смо патилиˮ.
Ал′ не пева припитомљени пакао!
Није о нама складан ни један мол.
Сами о себи пишемо стихове,
и измишљамо разне трикове
да наши мртви не остану сами.
Tи вриштиш на нас: „Оставите прошлост њеној тамиˮ!
А тамо свијетле гробови,
преломљене кичме и откинуте руке,
тамо ореол имају све наше муке.

Крадем Вам молитву, Матија:
„Учини ми љубав љубави најнајнијаˮ.
Да љубав буде све што овдје сија,
смоква испод прозора,
птице у љето кад је зора,
црвена трешња и лист зелени,
топло раме само за ме, ја и мој вољени.
И миле рукице око мога врата,
да је све од злата, све од злата…

Само срцу нешто фали, иште, хоће још!
Гдје је нови Милош?
О, рано је за то, али знам, доћи ће макар
чекали дуго, младић прав и храбар,
што осјећа жудњу, а не зна за чим.
Вуче га себи сјевер, Суматра, Тоскана и Рим!
А он.. он изаћи ће из своје собе
само да пронађе нас и напише нове сеобе.

Share on facebook
Share on twitter
Share on pinterest
Share on whatsapp
Share on email
Место на ранг листи: