Било је то давно,
некад,
после кише;
и док јоште сунце
туда мирише,
ја заборавих
како се дише.
И прошетах пољима
без траве и без земље и без корења и листова;
а стабла посвуда су
прожета вечитим огњем
на зеленој обали.
А она спава
са друге стране сломљеног огледала;
свом снагом њуши
живот
што се иза ње суши.
И град гори,
истопи се сав у магли;
из бетонских блокова вечити се истаче плач
песка и цемента и воде и крви
што се расточи у мрак.
Али овде, далеко од света,
иема кише,
нити сунце мирише, нити она спава;
нити се стабла пале,
нигде на видику зелене обале;
град не гори, ал’ упаљен је с оне стране
тамо, где мени не може да сване.
