сањала сам да ме поново остављаш
без речи
као пре 28 година
исто онако си ме пољубио, ушао у градски аутобус,
махнула сам ти и задовољно кренула кући
мислећи како ћемо сутра опет да се волимо
и волимо, волимо
док нас не савлада умор или сан;
чекала сам сутрадан да ме позовеш
гледала у телефон у ћошку изнајмљеног стана
мислила сам да ћу полудети
од предосећања да се више нећеш јавити
био је април у Београду,
априли у Београду су много лепи
тада љубави цветају, не завршавају се;
моја, ипак, јесте
отишла сам код тебе након два дана чекања
рекао си да је крај и угасио цигарету,
ствари које сам остављала код тебе
надајући се да ћу се једном трајно уселити
чекале су ме у белој кеси на столу
тамо где си некад урезао и моје дугачко име
отишла сам и ја без речи
онда тупо седела два месеца
нарочито после вести о повратку твоје бивше девојке
па онда жене
па онда њене трудноће
па онда ваше свадбе;
док су звонила звона на Саборној цркви,
ја сам ридала уз песму Велимира Рајића “На дан њеног венчања“
мислећи да је песник сигурно знао каква је то туга
онда сам пила три месеца
променила неколико момака
све их остављала без речи
као ти мене
онда сам живела
и живим
повремено сањајући како ме поново остављаш
без речи
и поново плачем
што никог нисам волела као тебе
