Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

И ШУМА И МОРЕ (Бранку Миљковићу)

Тражи у праху, у речима,
за ровове и пољубац робова
које срећеш свакодневно на улицама,
ми ћемо се урушити
као земља у уснама
наша цвећарка крај гробља је насмејана,
они што се нису родили имали су среће
не могу да те загрле
и не памте недостајање
тражиш гугутку и њено ћутање
за песак у којем не осванеш
за славуја крај огња, певај Марија
и пораз што те води ослободи
за уроке на трпези
за оне што одлазе у зид,
у портрет оних што су
скончали крај дрвета
тако бих да скочим у себе,
али нема прозора и нема моста
са којег нећу преживети
и зато и не покушавам
већ скачем у прах, у речи,
и на ватри клечим понекад
воду да дозовем
рећи ћу нешто што је шума
и нешто што је море.

(П.С.

Ништа више никоме нисам говорила
била сам песма
која се тешко пише,
Бранко, разумем те
срећан човек не уме
и ја сам једном закорачила тамо,
али су дрво већ били одсекли
у мојој шуми нико не живи
и нема славуја да нас опева
ни трубадура нема
ал’ појемо и умиремо исто
после смрти сви су приметни,
само земља може што не могу људи.)

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: