Принц поезије

И ШУМА И МОРЕ (Бранку Миљковићу)

Тражи у праху, у речима,
за ровове и пољубац робова
које срећеш свакодневно на улицама,
ми ћемо се урушити
као земља у уснама
наша цвећарка крај гробља је насмејана,
они што се нису родили имали су среће
не могу да те загрле
и не памте недостајање
тражиш гугутку и њено ћутање
за песак у којем не осванеш
за славуја крај огња, певај Марија
и пораз што те води ослободи
за уроке на трпези
за оне што одлазе у зид,
у портрет оних што су
скончали крај дрвета
тако бих да скочим у себе,
али нема прозора и нема моста
са којег нећу преживети
и зато и не покушавам
већ скачем у прах, у речи,
и на ватри клечим понекад
воду да дозовем
рећи ћу нешто што је шума
и нешто што је море.

(П.С.

Ништа више никоме нисам говорила
била сам песма
која се тешко пише,
Бранко, разумем те
срећан човек не уме
и ја сам једном закорачила тамо,
али су дрво већ били одсекли
у мојој шуми нико не живи
и нема славуја да нас опева
ни трубадура нема
ал’ појемо и умиремо исто
после смрти сви су приметни,
само земља може што не могу људи.)

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: