Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Horizonti duše

Vreme se menja,
kao moja osećanja
u ovom opakom svetu.
Prošle su četiri godine otkako se osećam loše u svojoj koži,
Guši me otuđenje, muči me strah od samoće,
Mrzim razlaze.
Adolescencija mog bića okrenula se u pogrešnom pravcu zahvaljujući tebi.
Uticao si na mene, promenio si moj karakter,
urezao si mi krivicu u kožu.
Krv mi je tekla tako
kako si to želeo.
Ostao si zatočenik mojih misli,
stranac u mom srcu.
Vrtim se u začaranom krugu,
nepomična sam
zahvaljujući tvom prisustvu u mom umu.
Zaglavila sam u prošlom veku,
iako u njemu nisam ni postojala.
Ostala sam tu sa tobom i našom hronologijom ljubavi.
Plašim se praznog prostora,
I ti si ga se plašio.
Boli,
boli kad ugušiš svaki komadić nečega
ono što se zvalo ljubav, da tako kažem,
osećaj
svemirski roman,
danas je to samo kosmička katastrofa.
Postali smo paradoks,
crna hronika u novinama.
Danas smo apsurd,
mrlja koju neću izbrisati,
Mogu je samo zamutiti kao tebe, u svom sećanju.
Plašim se promena.
Plašim se kretanja zvezda i slova,
koje ti pišem.
Oluja me lomi,
Kod tebe pada sneg.
Možda je to indirektan znak,
da postojiš
planete mogu početi da se kreću,
da nas je sudbina zadesila u tom praznom prostoru,
kojeg se toliko plašimo.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: