Принц поезије

Grob sam il’ tišina

Kada se tama spusti
na pleća moje ranjene mašte,
pretvaram se u iščeznut stih
ili opojnu nagotu Muze.
Damskom kožom brišem
slanu krv sa usana.
Ljubavnik sam il’ pesnik.
Ništavilom seciram vene.
Niko ne vidi gnoj mojih rana.
Bodljikav cvet skrivam
ispod zakržljalog jezika.
Ja pevam iznutra –
– u čast vlastitoj jetri!
Izbegavam tvoje bezdanske
oči, jer umeju da me pogube,
i tada ne čujem grohot
pesme koja me izjeda.
Zemljom se pokrivam noću.
Spavam oslobođen od kože.
Nevidljive nakaze čuvam
pod oglođenim rebrima.
A rebra ne pretvaram u žene,
nego u Vrisak koji šapatom
okrvavi uši i nariče:
– Grob si il’ tišina.

Facebook
Twitter
WhatsApp
Telegram
Email
Место на ранг листи: