Gordana

Gordana
Prodavala je na pijaci,
na zakupljenoj tezgi, s mužem, vikendom,
za naš kraj retke vrste povrća.
Naočare s debelim staklima, hrapave ruke,
topao, sramežljiv osmeh.
Svakog vikenda tako.
Njen i moj sin najbolji đaci i najbolji drugari.
Poklanjala mi je prokelj koji je bio skup a oni nisu bili bogati,
ali nisam mogla da odbijem, da je ne bih uvredila.
Mojih godina oboje, čak i mlađi, a nekako prevremeno ostareli,
Težak je poljoprivredni posao. Mnogo.
A voleli su se jako.
Njena pitoma ćud je plela ljubav za oboje.
Mnogo godina kasnije, strašna bolest je ščepala
u vreme kovida kad smo svi već bili pomalo ludi.
Zakasnila je ili nije znala da vidi
ili rak nije bio u modi,
ne znam, ne znam, ne znam, ali sam, saznavši,
sve od sebe dala da joj objasnim kako da popravi imunitet,
kako da se obrati Bogu i promeni svoje stavove u ushićenost
uprkos svemu, govorila sam joj da uvek treba
da jede po malo otrova
jer to ubija te nakazne ćelije.
Davala sam joj adresu Svetog Nektarija
„Abess Theodosia…“
Bilo joj je bolje od svetog ulja.
Stalno sam je pitala kako je,
bila sam dosadna, pa kako može da joj bude…
Prikupila bi snagu da mi napiše da je bolje.
Iako je metastazirao.
Govorila sam joj da sam čula da i zračenje pomaže.
Išla je na zračenje.
Citostatici su je ubijali dodatno.
Avet je bila nad njom a ona je trebalo da joj se smeje u lice
i pravi se kao da joj nije ništa. Moderna psihologija.
Mnogo je bolelo, žalila se ponekad.
Govorila sam joj da stavlja obloge od švedske grančice,
skupila bi snagu da mi odgovori da me poslušala.
A kad joj se rodio unuk,
bila sam sigurna da će se izvući i da
će se aveti nasmejati u brk!
Ali prevarila sam se…
Ona je samo skupljala poslednje atome snage
da odživi, dan po dan, do porođaja.
Kad sam joj čestitala, nije mi odgovorila na fejsbuku a videla je.
Tada sam znala da je sve izgubljeno,
da više nemam za šta da se uhvatim, da je hrabrim,
da joj ponudim čarobnu biljku ili molitvu koja će je izlečiti.
Moja gorda Gordana, sada je iznad nekih planinskih visova,
a njena nekad crna a sada bela kosa, kao da se sa oblacima stopila
i zato ne mogu da je vidim i da joj kažem da znam da me je prevarila da joj je bolje, kad je umirala.
A možda zaista i jeste bolje jer više nema bolova.
Moja gorda Gordana.