Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Гомила

Човек је ишао градом,
неко је испружио руку
и показао на њега.

И други су почели
обраћати пажњу.

Кренули су за њим,
било их је све више.

Ти ниси из ове државе,
говорили су сустижући га.
Јесам, рекао је вадећи пасош.

Твоја боја косе
није довољно светла.
Потамнела је
док сам ноћу
скидао звезде
а дању хватао
сунчеве зраке.

Ти ниси из овог града,
клицали су окружујући га.
Јесам, показао је личну карту.

Твоја гардероба
није иста као код других.
Слободног духа сам
и одећа је
одраз мог бића.

Ти ниси из ове улице,
викали су гурајући га.
Јесам видите адресу.

Твоје очи су другачије.
То је зато што су тужне.
Оне носе сву бол овог света,
сву неправду и патњу,
сва зла се огледају у њима.

Твој говор се разликује.
То је зато што сам песник.

Речима бојим стварност
и тугу остављам
на периферији душе.
Мислима
растерујем духове
а љубављу лечим
усамљена срца.
Стварам бољи свет
у себи
и делим га свима.

Ти ниси као ми
урлали су ударајући га.
Његове речи
више нико није
могао да чује.

Песник је
нестајао
у гомили!

Братимир Петровић

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: