У парку испред студентског дома седим
читам „Point Counter Point“
„Контрапункт“ Хакслија
како бисмо ми то рекли.
Контрапункт би требало да је
музичка фигура
ако ме сећање не вара
кад се више различитих мелодија
често и опречних
стапају у целину
док не створе фугу –
о чему наравно треба
упитати Баха.
Мене су из музичке школе избацили
још на првој години
неталентован кажу
ни основне премисе музичког сазнања
схватити нисам могʼо
а камо ли рећи шта је
фуга.
Биће да су у праву били
јер мени ни данас у главу не иде
како се
оно што је различито
у једно уклопити може.
Зато у парку испред студентског дома седим
птице ми над главом од досаде цврче
ветар пришива њихово перје за крошње
и мрси моју косу.
Око мене свуда по трави ваљају се деца
звече им гласови ко новац у кеси.
Припекло сунце.
Један стари пас њушка моју ногу
други стари
већ хиљадити круг
прави око сквера у парка.
Посматрам га преко књиге
као аутомат хода
вуче ногу за ногом
струже по бетону
дугачак капут виси му низ тело
сув као грана у јесен откинута
наочари андрићевски
у десној руци штап
лева рукавицу стеже
плетену грао
поштапање се једва види
иде круг за кругом
круг за кругом
одувек туда хода.
Пожели да будеш стар
рече ставши крај мене
а здрав
видећеш
нема горе болести од старости
јеби га
додаде на крају и оде
по наредни свој круг
фуга.
Ваљда су ме зато избацили
из музичке школе.
