Čekao sam da
zagrebeš noktom
po mekoj moždanici
mog sna.
Mesec mlekom
pothranjuje zvezde
dok im oblaci
brišu srebro
sa krajeva usana.
Prevodim
na jezik ptica
jedinu veštinu
koju na Zemlji
naučih:
stih ljubavi
sa akcetnom Sunca.
Treba mi duža reč
da sameljem
kost nedostajanja
nad gladnim
zagrljajem
Saturnovog prstena.
Uzalud je ponavljam,
ti je nećeš čuti.
Okreni lice
prema izlasku,
ostavi mi
metastaze
na mrežnjačama,
pasliku vrtova
i azurnog vazduha!
Zlatnim uzdahom
pravim
carski rez
duž tkiva neba:
bez tebe
ovaj dan je
postpartalna depresija
sa mirisom tamjana
u razvaljenom hramu
pod
koštanom kupolom.
Tvoje ime je
nož
u mom grlu:
pričest i pesma
obojena u crveno.
Žedan,
mislima prelazim
more
i čitam sazvežđa
po licu voljenome.
