Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Феникс

И уздижем се сада као феникс;
згазићу сваког на путу што је,
камен и челик остаће само,
срца ја немам, оно је твоје!

И сваке ноћи кад киша пада,
моје се сузе неуморно роје;
кад осетиш капи схватићеш тада
да сузе и тама моје су боје!

И опет ноћ и опет киша;
дани и чежња лагано се броје;
док ветар лупа, ноћ је све тиша,
нада и понос још снажно стоје!

И опет те тражим, опет се ломим,
уз тебе остало све што је моје…
а питам се стално има ли среће
ил’ само од туге одела кроје!

А плакаћу само кад киша лије,
јер сузе и киша исте су боје;
не желим да ико икада сазна
да ли су сузе божје ил’ моје!

Настављам даље, усправно ходам;
гледам у лице, а не знам ко је…
живим и мислим дан да л’ ће доћи
да узмем натраг то срце своје!

Живећу лако једнога дана;
помирио сам се да нисам твој;
заборавит ја ћу, све однеће тама,
ал’ негде ја знаћу да нисам ни свој!

Чекаћу…неуморно и стрпљиво…
бар једну реч, бар осмех твој,
и гледаћу слику свакога дана…
даје ми снаге да останем свој!

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: