Феникс

И уздижем се сада као феникс;
згазићу сваког на путу што је,
камен и челик остаће само,
срца ја немам, оно је твоје!

И сваке ноћи кад киша пада,
моје се сузе неуморно роје;
кад осетиш капи схватићеш тада
да сузе и тама моје су боје!

И опет ноћ и опет киша;
дани и чежња лагано се броје;
док ветар лупа, ноћ је све тиша,
нада и понос још снажно стоје!

И опет те тражим, опет се ломим,
уз тебе остало све што је моје…
а питам се стално има ли среће
ил’ само од туге одела кроје!

А плакаћу само кад киша лије,
јер сузе и киша исте су боје;
не желим да ико икада сазна
да ли су сузе божје ил’ моје!

Настављам даље, усправно ходам;
гледам у лице, а не знам ко је…
живим и мислим дан да л’ ће доћи
да узмем натраг то срце своје!

Живећу лако једнога дана;
помирио сам се да нисам твој;
заборавит ја ћу, све однеће тама,
ал’ негде ја знаћу да нисам ни свој!

Чекаћу…неуморно и стрпљиво…
бар једну реч, бар осмех твој,
и гледаћу слику свакога дана…
даје ми снаге да останем свој!