Katkad me tmurna poseti jesen,
da pita gde su mi nestala krila,
donese dunje mirisne, slatke
i gorčinu u mojim očima.
I osetim onda zimu u duši
i staru prašinu što se dobro skriva,
koja me guši i život uzima,
od moje krvi boju dobija.
I nestajem setno kao pahulja u letu,
ni traga od mene na ovome svetu,
samo šupljina, samo daljina
u telu divljina, u oku praznina.
