Стој, Еуридика!
Не дај се са светлошћу ускомешати,
Твоје смрти вредан није,
Сенка ће твоја подземље красити,
Јер права љубав од краја се не крије.
Голим пределима само твој крик тврдоглаво одзвања,
Где мртви песници риме у стиху нижу,
Где сабласни видик животе заклања,
А људски обриси само духом досежу.
Окрени се, Еуридика!
Они не разумеју ниједан камен, стопом којом ићи,
Нити ову усталасану реку која вечности се опире,
Некад је храбрије само у месту постојан бити,
Док чојство у ватреном боју од копља умире.
Они не виде како тама миловати лице зна,
Да хиљаде звезда обитава у погледу заљубљених бранитеља,
Како полетети, у небеске сводове се винути са самога дна,
Дочекати смрт као старог доброг пријатеља.
Врати се, Еуридика!
Радошћу сонете боговима опијено испевај,
Нек им симпозијум заслади срца од живота крвава,
Пепелу се у махнитом заносу сумрака предај,
Као што питко вино Диониса мирним сном душу успава.
