Трг града мирише на печено кестење,
на срозане амплитуде додира
На милиметре отуђености као ластиш развучене у нерву.
Желудац мора сварити милграме љубави протекле из вечерње жиже.
Зауставити микрофонију два утрнула тела.
Сине Еденски, ти и ја делимо пуне
тањире и празан грудни кош,
Сине Еденски, испод ребра уметнула сам раскол,
Рашила копна испод кртине,
спремила јуриш неба на буктиње
За узврат спотичеш ме изнутриацима тишине,
голицаш генезу љубави.
Земљицу око мог ребра згрћеш,
а знаш да не би смео руке подићи од трна мог.
Махати заставама клањати се предаји,
покров ткати уточишту свих расткопника
Зар стрњиште да негујеш,уместо умилних свитања?
Kрвник да будеш и огањ на усанма да гасиш?
Питаш ме од које болести болујем?
Од оне која подиже из мртвих.
Аминујем!
Idemo Suziii
Hvala Rade. 😀