Џемпер

На мосту са Хасанагиницом.

Смера река светског плача.

Ходам. Гледам. Нестаје или постаје невидљив?

Ходам са избоденим мачевима.

Ходам са мореним због вере, боје или имена.

Клизим. Низ прст на коме је прстен.

Ту спава једна Анастасија. Бдим над њеним сновима као својим.

Бдим над нашим мостовима.

Наш мост седи у ауту, вози брзо, смело и спретно.

Долази – жели ми одмора. На око одмах спуштам ролетну.

Окрећем траку. Вера се не кида.

Мир у миру. Љубав није опсена.

Љубав није опака, само растерује смрти.

Љубав није охола, само распршује светлост.

Мир је у миру.

Мост пази нас док вози. Касни сати, рано ме чека.

Коса мирише. Свежа постеља. Близу или сам далека?

Љуби. Љуби ме да заспим. Брзо да стиже, нов је пут.

Заспао и један сан под мостом. Безбедан широм отвореног срца.

На лето ил’ на јесен, ил’ на пролеће ишчупала сам из излога чипку?

Ево ме оштрог предзимског јутра. Износим се са свим што чука.

Пита ме, пита ме Хасанагиница – Да ли би бранио брат или сват?

Да ли би сусед намигнуо или би ме срвнао у неки мрак?

Сивкасто јутро. Ноћ ведра.

Црвена сам, беж и у злату.

Изабрали смо златну кравату и златну тачку која пева на ухо.

Песма је дуга. Дуга као мост Дрина, Босфора, свих сусрета.

Песма је на челу. Не пева, помазује ноту једног живота.

Пита ме, пита ме неко – Зашто изостајем тога дана?

Знамо. Ципелица од стакла, возачу у руке залутала.

Подигла сам. Подигла сам ролетне. Опипавам се у пределу трепавица.

Куда? Зашто? Питања непостојећа.

Топло у грудима. Ледено јутро.

Ледено кад носиш лето зими. Ледено. Стигнеш на плажу, мора нема.

Бродови и од папира, исписују поруке по боцама.

Икад заробљени бродови у боцама? Ни под мостовима да не броде.

Дрвеће одрезано маказама, да би пре допро до лепоте.

Лепота одана. Дисање слободе. Слобода спаја носачима имена.

У многим градовима. У многим градовима није као овде.

Стојим верна речима. Овде закуцана, да те сусретнем.

Сврби по свим прстима. Говориш – Ту сам, већ сам у порти.

То је минут један к’о ни један.

Степенице су иза храма? Рампа је пала због путарине?

Мост је пао пре неки дан. Спаја трајање и небеске дубине.

Мостови су и Танакини у Вишеграду. Говорим јапански док берем трешње са екрана.

Укус свежине, сећања, свега што повезује нити у бити.

Бит. И битове узимају без питања. Газе и каблове без оклевања.

У руци сатенска фасцикла. И пратим те. Пењеш се до свог уобичајеног дана.

Ситна киша. Ситниш је стићи. Љубав није лаж. Обећење није одговорност.

Шаљем те, шаљем те у рат. Улазиш тамо са овом женом твојом.

Испред чека и промрзла и покисла и са сјајем.

Зашто не бих као залуђена тражила од тебе помиловање?

Тражим. Тражим помиловање. Миловања су да нам не дају ни у мисли.

Тражим, тражим помиловање за све жртве бомбардованих мостова.

Ту смо у азилу за НЕ псе. У хотелу за НЕ медене.

Осећам. Холови пуни букета. Мени од мене.

Показујем себи да сам рођена пре.

Пре свих митова, епова, бајки, канала неоткривених токова.

Свлачим све. Минђуше и чипке.

Грлиш ме још увек преко џемпера.