Вековима негде на Дунаву,
између града проклете Јерине,
и копова Виминацијума,
срећу се две воде.
Обојене крвљу.
Једна се спушта низ планине Југа
Низ Топлицу, Јабланицу, Нишаву и Тимок
преко Морава што газе клисуре и шуме
и сасвим лагано улази у Дунав.
Друга вода, обојена крвљу
маршира Дрином
пуни се са Звијезде, Таре и Соколских
на Сави се среће с крвљу из лешева,
одрезаних глава, удова и срца
па убрза ширећи се ка Дунаву хладном
хитајући сусрету
Две воде, две крви.
А када се сретну
Две воде, две крви
Између града проклете Јерине
И копова Виминацијума
У ували бешумној као реч страдалника
Када се угледају и измешају
И схвате да су једно
И једна вода и једна крв
Поносно наставе пловидбу
Не жалећи свој пут
Не жалећи свој излив
Срђан Сиђа Живковић
