Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

ДУХОВИ

И пролазимо тако попут духова
Свако кроз своју гужву
И умове нам обасјава
Идеја о убиству

И кад се коначно смрачи
Тек тад нама свиће
Тад напуштамо планове за крвопролиће
Док полако клизимо с руба свести

Очи нам горе од помахниталог сјаја
Ударци наших срца нарушавају тишину
Грабимо руке, гњечимо их нежно
Корацима лаким грабимо даљине

И освајамо огромне висине
Као луди трчимо ка врховима
И гледамо долине што под нама се муте
Тако јадне, обрасле коровима

А ове висине ни не слуте
Чуда што се збивају у нашим главама
Док ломимо тела сиротим травама
Сумануто тумарајући у ноћи

А онда се скотрљамо доле
И бројимо модрице и крваве ране
Али не осећамо да нас боле
Већ устајемо и тражимо даље

И настављамо јуриш по леду
Што прети нам пуцкетањем под ногама
И гледамо ту површину бедну и бледу
Како дивну боју крви добија

И онда крај ватре постављамо наша тела
Препуштена дрхтавој хладноћи
Лица су нам бљештаво бела
Пред том лепотицом што пуцкета у самоћи

И док се питам куда треба поћи
Осећам да ми зној попуњава поре
Гледам твоје очи како горе
Али не знам које су оне боје

Видим ти само руке како стоје
Превише близу пламена
Видим ти лице укочено попут камена
Али не видим његове црте

И опет се преда мном врте
Неке безначајне, размазане слике
И иста идеја ми се у уму сјаји
Усред ове бесмислене вике

И стрпљиво чекам да те и овде пронађем
Да пролазимо попут духова
Заједно кроз исту гужву
Док нам умове обасјава идеја о убиству

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: