Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Дуговање

Давних јаука људи моји су дани пуни
И детињство се распало цело
На сведено бело одело
Мисли прстима шетају
А нигде питког сока
Да отвори два ока
Горе се клоне хуку гласа
А таласи ведро сеју жар стаса
Дрхте руке за босим небом
Покорене зебњом

Расле су вечности у телу
Да их се земља налије
Расле су ноћне море и снови
Да млада душа заболи
Расле су нове речи и дела
С покапаних сена
А није било лепше слободе
До оне кад су се године збрале
И све јабуке пале
У врту где више није било цвећа

Да су бар птице певале човеку
На дан кад се време укроти
На дан кад се чежња утопи
А сузе низ лице старцу падају
Што сам мање од живота волео

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: