Дуговање

Давних јаука људи моји су дани пуни
И детињство се распало цело
На сведено бело одело
Мисли прстима шетају
А нигде питког сока
Да отвори два ока
Горе се клоне хуку гласа
А таласи ведро сеју жар стаса
Дрхте руке за босим небом
Покорене зебњом

Расле су вечности у телу
Да их се земља налије
Расле су ноћне море и снови
Да млада душа заболи
Расле су нове речи и дела
С покапаних сена
А није било лепше слободе
До оне кад су се године збрале
И све јабуке пале
У врту где више није било цвећа

Да су бар птице певале човеку
На дан кад се време укроти
На дан кад се чежња утопи
А сузе низ лице старцу падају
Што сам мање од живота волео