Priznajem,
Kamenih misli i svilene duše,
Nikada nisu bile u pitanju kiše
I moja glava nije u oblacima kao što uporno tvrdih
Da budem iskrena, tamo odakle sam ni nema oblaka…
I baš sam se pitala kako bi se uklopili,
Onako zgužvani od silnog postojanja
I umorni od želje za istim…
Probala sam par puta da ih naslikam,
Ulje na platnu….
Samo što nije bilo platna…
A pa da, ni oblaka..
Sećam se jednog otkinutog dlana,
On je zapravo postojao
Ali ga takodje nikada nisam videla
Zapamtila sam samo jako dirljiv stisak,
Rekla bih pomalo potresan
A još sam zaboravila da kažem da tamo odakle sam uistinu ne postojim
I da sam samo ledeni dodir na tom dlanu,
U dosluhu s gavranima zaverenik
Onaj koji ne postoji da bi što duže postojao
I diše kako ne bi nikada prodisao
A sada gospodo svirači i ulični zviždači
Zabeležite melodiju koraka
I neizbrisivim rezom utisnite ruke
Sklopljene u prostu kopiji kazaljki u ponoć,
Onako kako samo ja znam da postoje,
Onako kako zapravo ne postoje….
Sjajno! Svaka Čast