Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Dodir iscrtan dimom

Priznajem,
Kamenih misli i svilene duše,
Nikada nisu bile u pitanju kiše
I moja glava nije u oblacima kao što uporno tvrdih

Da budem iskrena, tamo odakle sam ni nema oblaka…
I baš sam se pitala kako bi se uklopili,
Onako zgužvani od silnog postojanja
I umorni od želje za istim…

Probala sam par puta da ih naslikam,
Ulje na platnu….
Samo što nije bilo platna…

A pa da, ni oblaka..

Sećam se jednog otkinutog dlana,
On je zapravo postojao
Ali ga takodje nikada nisam videla
Zapamtila sam samo jako dirljiv stisak,
Rekla bih pomalo potresan

A još sam zaboravila da kažem da tamo odakle sam uistinu ne postojim
I da sam samo ledeni dodir na tom dlanu,
U dosluhu s gavranima zaverenik

Onaj koji ne postoji da bi što duže postojao
I diše kako ne bi nikada prodisao

A sada gospodo svirači i ulični zviždači
Zabeležite melodiju koraka
I neizbrisivim rezom utisnite ruke
Sklopljene u prostu kopiji kazaljki u ponoć,
Onako kako samo ja znam da postoje,
Onako kako zapravo ne postoje….

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: