ДОЋИ ЋЕ ДАН

Кад дрвореди липа
опет замиришу
на косу мајчину,
а пролећни детлић
призове сетну кишу
на врховима даљина
што зуре стрпљиво у нас-
доћи ће дан.
Олују ће, ипак, морати да чују
они који су уши прекривали
егоизмом који је тишину
искористио за кич.
Као бич,
шамар освете
нејаких
што су у дивове
преко ноћи израсли,
љубав ће надвладати
вештачку интелигенцију.
Екрани постаће празнине
поезију писаће и они
који су је пљували,
фалиће им загрљај,
трошиће се Месец,
сам од себе
и његова пропаст
биће очекивана.
Нису веровали
његовим сновима.
Ах!
Само дајте
било какав сјај речима!
Извуците из нафталина
пристојност
да саслушате!
Биће боље за све
и камен ће проговорити
омекшалим уснама
рећи ће тајну
папрати или мраву
крај себе, сетиће се Тебе-
па ће вриснути
револуцијом.
Кроз траву
маршираће мали светионици
који су дуго чекали да проходају:
ретко је човек
гледао у њих.
Нежност заталасаће
поднебља
и потребу за осуђивањем
осудиће на смрт.
Као светлост,
као спас –
једно ће тамно око
да рашири чудне зраке
разливене корењем
што је стало расти
и ни једно стабло
тада неће пасти
од бола, туге
што му се дало није.
Да цвета, рађа
ко раније.
И све погажене њиве,
биљчице, стабљике црне,
сваки сјај што трне
уплашен –
дигнуће главу.
Кроз траву
прохујаће
чаролија нека.
Песма далека
стићи ће возом
на шинама израслим из пепела
и бићемо тако радосни
јер крај се спустио
на рамена наша.
Завршетак стрепњи
прославићемо почетком
путева.
Водиће нас у оно што смо чекали,
и неће се укрштати у неспоразуме и лудила
и биће опет као некад.
Jер доћи ће дан
мржњом непокидан.
Онако свеж, цео,
прозрачан –
рећи ће нам
да је само наш:
жудњом
једва
дочекан.