Дјевојци из мога краја

Дјевојци из мога краја

Волио бих да ти напишем писмо,
не неко обично писмо,
покушавам да измислим слова
која би само ти препознала.
Знам да у теби живи прољеће,
дуго, можда предуго,
са већ исконском жељом
да се разлије у љето.
Волио бих да ти напишем писмо
које сам писао у сну,
али сам му заборавио садржај.
Сад, кад желим да се сјетим
не видим слова,
само слика твога лика.
Волио бих да ти напишем писмо
у којем бих ти желио описати
како сам се осјећао
пре неки дан кад сам помислио
да мислиш на мене.
Изгубио сам се у мислима
и осјетио како у мени расте тајна.
Гледао сам у прелијеп, прољећни цвијет.
Назвао сам га твојим именом,
а он као да се насмијешио
и узвратио својом топлином.
Волио бих ти написати писмо
које би ти нешто значило,
да га отвараш и читаш сваког прољећа.
Волио бих ти написати писмо
које би било невидљиво,
да га ставиш у своју косу,
а киша када пада,
да се претвори у кишобран
чије би платно било исписано најљепшим,
љубавним стиховима.
Волио бих ти написати писмо
из којег би узимала топлину
и са њом бојила сунцокрете.
Волио бих ти написати писмо
из којег би осјетила мој уздах
у јутру свог буђења.
Желим да на крају тога писма
не стоје ријечи
“Волим те”
и
“Не могу без тебе”
већ само једно ♥.
Симбол љубави,
као врата вјечности
иза којих су
предјели мојих жеља.