Jednoga će dana
Iza mene ostati poslednje knjige
Par nepročitanih strana
U vazduhu pokoji atom
Mog poslednjeg daha
Pogled pun praznine i mraka
Ostaće poneka reč, neki stih
Možda vredni knjige ili više njih
Sva stečena zvanja i struke
Zauvek hladne ruke…
Jednoga će dana od mene ostati samo prah
No toga me nije strah
Jer jedino je to
Što je u životu izvesno
I to ne u životu nego na njegovom kraju
A onda se nadaš dostojnosti da se nađeš u raju
Ne znam kakav će mi biti izraz lica
Ali ako je samo priroda moj ubica
Znajte da se moje srce malo
Smeje i ako je nakon toliko vremena stalo
A vi, koji ste me voleli nemojte mnogo suza liti
Znate da je moralo jednom ovako biti
Možda će biti bolno, iznenada ili suviše rano
Ali Bog je tako hteo, tako je ispravno
Vas koje sam volela tad volecu još više
Samo drugačije, za nijansu tiše
Budite dobri, onakvi kakvi jeste
Jer ja ću vas i dalje gledati
Samo sa druge adrese
Kada tlo i ja zamenimo mesta
Kada mi telo prekrije trava
I počne da se navlači zavesa zaborava
Ne dajte joj da se navuče do kraja
Neka me još nešto sa vama spaja
Kad se setite pomenite mi ime
Nasmejte me time
Ako se okupite bez mene
I ako me neko spomene
A drugi se nasmeju na moju anegdotu
Biću srećna, uspela sam u životu
Nadam se da do tad ima još dosta toga
Ali ko sam ja da sudim mesto Boga
I neću, izvesno je samo da ne može da se spreči
A kad taj trenutak dođe setite se ovih reci.
Принц поезије
