Давно прошло бреме

Истопио сам се у сенку
И прекрио подневно цвеће
Сакрило се сунце под нечију зечју усну
Ових дана
Па сам умро
Трнем непрестано, нестално и непостојано
Трен је трн, а оба су у очима
Сећам се једино у жмарцима
И у аористу, па ми је говор архаичан
Ја сам давно прошло бреме
Немогуће ме је измерити
Иако се представљам у епском десетерцу
Моја је крв у крпељима, бувама и комарцима
Моје су завршнице у невољним и невољеним женама
Које играју шах наискап
Којима откуцава биолошка штоперица
Због чега гутају кнедле
Али тешко прогутају онај
(За)Дан после
Ево су, жмарци
Ево су, сећам се
Некад сам волео ове дијастеме
Једино тада сам волео себе
Или сам то само видео неког
Да ли је можда..?
Некад..?
Неко..?
Зар мене?
Одавно на зубе само паучину качим
Не певам више
Ја сам давно прошло бреме
Родио сам се у радиоактивном угљенику
У сенци
У лампрантусу
У зечјој усни
Ваљда је неко умро због мене