Поново причам са тобом.
Седим ти крај почивалишта.
Дељени само гробом:
Са твоје стране ватра,
Са моје стране ништа.
Истим нас именом зову.
Ми исте путеве знамо.
И прошлу ти ноћ на покрову
Мишљах: туђа су сунца
Где се ми делимо тамом.
Причам ти, песниче, принче:
Тежак је овај наш дар.
Никада судби мезимче
Песник проклети не би.
Но, то је стара ствар.
Изгледа – друго је наше:
Реч, перо и мастило.
О, нека те не плаше
Те топле руке смрти!
То те је небо частило.
И тако радо ти зборим
Да не чух корак где каска.
Твоја се сенка ту створи,
Ко визија, као привид
Дојахао са заласка.
На рамену осетих руку.
Угледах шешир, баш као мој
И наједном упорну буку
Мога промуклог гласа
Громовито прекиде – „Стој!
Кроз земљу ватреним очима
Угледах беле руже.
Не, кћери, песник не почива,
Под вечним, хладним каменом
Поете ватри служе.
Ти добро збориш, дете,
Тежак је песника пут.
Груб ли си, окрутни свете;
Човеку лак си и млак,
Песнику једнако крут.
Но, ипак, ма шта ко сматра,
Не лиши се звања клета.
Песник је једина ватра
Што под каменом тешким
До краја времена цвета.“
