Уздаси моји, искежени и крецави
ридају сломљени о камен стене
твоје обесмишљене охолости
и лепоте лажне, храњене и
заливане киселом течношћу
што лучи је армија
хладних лицемера.
Шапат мој, потмулим вапајима
ненадне љубави обвијен,
не допире до сурих
литица твојих безобзира
јер ти ниси волела,
ни била вољена, нити учена
да препознаш љубав.
И ветрови северни, хладни
ломе се беспомоћно о хриди
твог дрчног, пркосног стаса,
обожаваног од свега што у себи
не садржи ни слово љубави,
и у немоћи губе се у твом
лажном попрсју и ломе о
бедра твоја проклетством
одједном бојена.
А ја,
скрхан спознајом болном,
плачем и тугујем јер ти си
ипак жена,
само си другачија,
саткана туђим поткама,
непознатим морима бродила,
тамним шумама ходила,
у чудним љубавима игре водила,
дугине боје си вешто замешала,
и себе у црну жену претворила.
Ти, ти си жена ружна
и несретна.
Ти си жена сва од
црнила.
Црна жено ,
несрећо моја,
болом оплакана.
