Шта је човек? Биће непојамно,
сав од пређе небоземне сткано,
светотворја светлозарна круна,
богогласна лира златоструна,
химнопојац горњих свелепота,
гле, заручен за Царство живота.
К’о света се бисер-тајна просу,
макрокосмос у микрокосмосу,
бесмртнима и смртнима сродник,
обеслављен грехом првородним,
повереник Савета превечног ,
с душом умном, простом, неизречном,
извиискром у прах запретеном ,
лажесловљем гордим успаваном.
У бездну се мраковиту врже,
из полома узалуд се трже.
Ал’ му удес обасја спасење,
из красота вишњих откровење.
Тронодржац свих светова дични
худости се тад нашој усличи.
Творац сиђе и небеса сави,
не у Својој зракосипној слави,
већ к’о човек, али савршени.
Надвремени Бог се увремени.
Неомеђни Логос тело поста,
неприступно Приступачан оста.
Сведржитељ целива му ране,
згрли сјајем Зоре трисунчане.
Зâр Божанства бедни кал осија,
милодарја изли најнајнија.
Причести нас нетварном светлошћу,
надразумном овенча милошћу,
силе духа мужемоћне врати,
блистатељним витештвом позлати,
пресазда нас невидном чистотом,
достојанству уздиже првотном,
у царствено свештенство уврсти,
земно време вечношћу нам крсти,
лик васкрсе, који се обори,
у безгласје пале нас расхори,
светлоносце учини нас довек.
Тако човек опет поста човек.
Слава нашем Преобразитељу,
Христу Богу Свеукраситељу.
(аутор песме: Вукосав Илић)
