Принц поезије

In memoriam - Анђа Миљковић

Čežnja se peva sama

Moja je pesma sebi proleće;
Uskovitlana istorija bez daha.
Čuči na uglu
tvog mirnog sluha,
sklopljenih oka
ljubi nas, bez predaha.

Meni je moja reč tapija;
Jedno znanje nošeno olujom.
Neskrasiva, obojena
neodlučno, kao da, čeka,
okrugli razum, ludilom zadojena.

Razulupana vrata, nebeskih marina;
Užareno vitlo, što na usne moje,
sazvežđa kad cvetaju,
davnim snom
ređa, kao stihove
u krvotoke koji stoje.

Počuj me stranče iz nadanja cveća;
Moje krivo nebo je mudrosti prah.
Poseješ li gola kolena
čežnji, seti
na ledine, kao na prag,
u njima će iznići dete,
pesma, kao od vatre
da poljubci vetrovima lete;

Zluradoj slobodi, ljubavnici
koja će kao poslednja želja
zauvek da nas satre.

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on whatsapp
WhatsApp
Share on telegram
Telegram
Share on email
Email
Место на ранг листи: