Dunavom se lađe utrkuju
dok se štrandovska deca smejulje
kako labudovi novosadske mase zadirkuju.
Talasi se spremaju za novi juriš,
vrebaju tamo gde se osmesi rađaju,
musavi obrazi se u njima spiraju
i spremaju odmazdu o kakvoj ni ne slutiš.
Atak se sprema na gradske mome
od strane dama što obalom šetaju
u nameri da se pogledi ukrste
i ljubavi nove rode dabome.
Iz pravca tvrđave vetrić vijori
tek toliko da ohanu usijale glave,
dok nekima Sunce dušu greje,
nekima se telo žestoko bori.
Kafanske balade čak do mosta traže nove žrtve,
opiranje nije česta stvar,
novom pesmom se skupljaju mase
da se zalije sa još jednom bar.
Dečurlija grahotom upotpunjuje ceo doživljaj,
dozivaju ih čarobne vrbe,
vešto vabe njihov zagrljaj.
Stara garda iskusno vileni
na već dobro poznatim pozicijama,
dok učaurene šahovske glave gunđaju svojim protivnicima.
Za to vreme poznate novosadske dame
dobace koju onako svima odreda,
ne bi li osmehom uspele da naprave
makar malo nereda.
Čini se kao neka izmišljena fantazija,
dok se ne prepustiš pisaniji nekih novih poezija,
i ako te galebovi pozdrave i Dunav na tren uznemire, nemoj da brineš,
znaj da samo žele da ti se jave,
samo žele da ostaneš i
deo njih da postaneš.
A onda kada te kiše jesenje oteraju,
kada ne budeš znao šta novi oblaci spremaju,
ti se vrati i na kratko se vrbama obrati,
Dunavu poželi toplinu i sjaj,
labuda pozovi i samo ga jedno zamoli,
da te dočeka kada dođe vreme da prvo Sunce sja.
