Bulka

Jutros mi se vedro
nasmešila bulka,
crvena i živa
kraj prašnjavog puta.
U žurbi sam bila
i pomalo ljuta
što moram da idem
duž tog istog puta,
što u ovom veku
trotoara nema,
što plaši me kuče
dok pod krošnjom drema
i niz drugih stvari
što mi kvare sreću,
što od jutra gundjam
kako više neću
istim putem proći
i nadam se da će
uskoro bus doći
da koračam dalje
više neću moći.
A onda ta bulka
vesela i smela
izmami mi osmeh
kraj asfalta vrela.
Njoj ne smeta
buka automobila,
lepotu joj ne kvari
kraj puta prašina.
Sunčevi si zraci
izvor njene sreće,
u ples s povetarcem
uvek rado kreće.
Travica zelena
njoj je pelerina,
oko glave lete joj
dva leptira fina
snežno belih krila.
Namiguje oblaku
od kog kišu prima.
Pa iako nikad
nije u buketu
i retko je prisutna
na važnom banketu,
jedinstvena ona je
na celome svetu.
I ovoga jutra
ta crvena bulka
probudi me smesta.
Istoga trenutka
mrzovolja nesta.
Ne smeta mi više
prašina kraj puta.
Na kuče što drema
više nisam ljuta,
a ni straha nema.
Dok se hoda, setih se,
može da se sneva,
da se bude srećan
što se jutrom budi
i za svaku radost
što novi dan nudi.