БУЂЕЊЕ ПЕСНИКА
(Бранку Миљковићу)
Магија речи губи битку
Пред празнинама тишине.
А могао си да будеш мој гуру,
Учитељ
ил краљ.
Храбри јунак, устрептали песник, виртуоз на неком инструменту,
бар.
Да прстима завитлаш громове,
Са неба дозовеш муње,
Отпеваш лепоту риме
Уденеш љубав у име;
Ватрени талас зла насуче крхко срце
на Обалу Нестанка.
Спојише се осеке и плиме
Реч се разби на немим уснама.
И просу у хиљаду комада
Са Твојим ликом, у огледалима надања.
Капљице туге ме будиле, лизале језиком змије,
А Ти си усне извио у сјајни Месечев лук.
Магични додир свитања
Носио је спас
И Твоја реч ни једна узалудна није…
Ходам са Тобом,
У срцу Те грејем,
Верујем њему и себи.
Не, ниси ме, драги, пробудио Ти…
Пробудила ме Песма о Теби.
Одлична!