Tražila sam te,
rečima, na sokolovim krilima,
u dubini neba,
sa one strane,
dok spavaš, uzalud,
jer uvek će te neko pročitati.
Malo ti je nebo,
pa ispod senke krila
bežiš vetrom,
iz dana u noć,
dok iz ponora
Sunce cvili
jer tamo si ga poslao.
Stala je krv u životu našem,
pala je i rasula se
i probudila plimu zvezda.
Ona krši, lomi i vrišti,
jer ne zna drugačije.
Okrećeš se za pesmama svojim,
kao Orfej za svojom nimfom,
jer znaš da
probudila se ona
koju iz kamena u zvezde si skovo.
Na vratima reči
zvezda čeka.
Tvoja.
A iz dubine,
dan opet sviće
i pre nego što se rodim,
opet,
pomislim da nema tebe,
ali ima pesme tvoje.
